Kako je bilo znaju svi ili barem ona saka jada od 100 ‘iljada, ispostavice se kasnije naivnih poklonika njihove muzike. Malo jace od sat vremena, ipak dobre svirke. Cak je u jednom trenutku delovalo da su bogovi licno znali gde su. Bio je to jedan kratak trenutak (dobro, dva) gde su rekli da im je bas, eto, drago sto su dosli u ovaj kraj sveta, sta god da je to znacilo. Znaci, svirka ko svirka, nista posebno.

Posebno je to sto sam za obicnu svirku pukla para koliko obicna svirka ne kosta. Drzim da je bolje bilo da sam otisla da cujem Cholu. Em je jeftiniji, em ne bi umrla na parkingu. A ovde je postojala realna sansa da se to desi. Naime, posle te svirke, za velike pare, pocela je kisa. Rain makes me smile… te je to bio bolji deo veceri. Redari su misteriozno nestali, nestalo je i svetla sa njima (ne znam kojim redom se to desilo), ljudi su tumarali, sudarali se, jurili. Opstanak lajv. Kada smo konacno na tom parkingu, napravljenom specijalno zbog dolaska bogova licno, pronasli bus, mokri kao misevi smo se parkirali na svoja mesta. Oni sa malo boljim smislom za prostor su vec cekali na svojim mestima pokret. Ispostavice se kasnije da smo i jedni i drugi bili samo naivni putnici. Za stari put izgleda da je cula nekolicina premudrih te smo uz negodovanje da se promeni muzika na radiju (pogodite koja!), cekali godoa celu noc. Sreca pa smo imali neverovatnog vodju puta sa “dosetkama” tipa: “5 minuta pauze”, “majstore, krecemo!” (tek da se zna, covek se nije salio. majke mi!)

Onda sam zaspala.
Onda sam se probudila. U 5 ej em. Jos uvek sam bila u busu. Kad sam konacno stigla u toplinu doma mi, legla sam samo na 5 minuta… Eh sad…

U svakom slucaju, na koncerte za preko 20 ‘iljada ljudi vise N.E. I.D.E.M. Sem ako nije Chola licno.